Negda je čez Vukovinu tekel potok Lomnica. Saku jesen i proljeće selo je bilo pod vodom. (slika 1). Vozili smo se v drvenim koritima, a po povlačenju vode naši oci i dedi išli su z križakima lovit ribu. Mi deca smo tackali po vode i gledeli kak starejši love ribe. Kak se voda povlačila, na pašincu su ostajale grabe z vodom i blatom de su se svine kaližale, a krave i kojni napajali dok su bili na paše.

Kak su skopali kanal Sava- Odra tak su se i vode povlekle i više ni bilo poplavi, a bome je i Lomnica čez selo presušila. Po pašincu se blago i dalje paslo, a mi deca smo se nadrkavali i u šiblju i grmlju imali svoja skrovišta. Tam negde sedamdesetih let 20. stoleća došel nam je asfalt u selo, postavili su rasvetu , a pašinec se počel navažati zemlom.Počelo je prvo veće naseljavanje Vukovine stranjskim ljudima. Skrovišta smo imali se menje.

V selu imamo staru kuriju, kak je mi Vukovinci rado zovemo, Alapićeva kurija. Pored nje je jen veliki komad zajedničke selske zemle v obliku trokuta. To je bil naš komad zemle de smo se još navek mogli loptati, naganjati, drkati i skrivati v grmlju. Znali smo kaj smemo jesti z grmlja i tak smo zobali glog, trnine, šipek, kupine, brali bezgu doma za čaj. Z vremenom su taj naš kutek za igru skrčili i navezli zemlom, travu su kosili za blago v štale i mi tu više nismo smeli prismrdeti.

Vrieme je išlo dalje, mi deca smo odrastali, školali se i zapošljavali. Početkom devedesetih puno nas je prešlo Domovinski rat z puškom v ruke i, fala Bogu i Majke Božje Vukovinske, nigdo ze sela ni stradal ni poginul. Poženili smo se, dozreli i počeli se primati obaveza u vođenju i uređenju sela. Preslačile su se ceste, uvođala javna rasveta de je još ni bilo, uveli smo i gradski vodovod, telefonsku govornicu, napravilo se betonirano igrališče za nogomet i košarku, igrališče za menju decu, semafor i parkirališče pri cirkve, otprli dječji vrtić…

U svim tim našim planovima i poslima zagledali smo se i u Trokut. Odlučili smo na tom komadu zemle napraviti park. Nacrtali smo i zapisali se ono kak smo to mi zamislili i s tim našim nacrtima otišli v grad Goricu poiskati stručnjake. Tak smo došli i do drage naše gospođe Arijane iz goričkoga Komunalca. Ona nam je se to, u kratkom vremenu, stručno, pretvorila u cieli projekt. Sad smo imali potrebne papire za iti dalje. Trebali smo zmisliti ime. Prvi radni naziv bil je Park Domovinske zahvalnosti. Puno smo se oko toga spominali i tak smo došli do našeg kipara Mladena Mikulina teri nam je hitil novu bubicu u vuvo. Zake ne bi posadili drveće i grmlje kaj raste v našem Turopolu? Zake ne bi napravili Turopoljski arboretum kam buju dolazila i školska deca se vučit, a v hladu se i ljudi odmarati? Penez, a ni podrške z grada ni bilo, premenili su se ludi teri su vodili selo i se je polako opalo u zaborav. Ali projekt i ideja bili su i dalje tu.

Z vremenom došli su novi mladi muži i žene, osnovala se nova udruga v selu, Vukovina u srcu i pak je se živnulo. Počelo se okupljati oko Alapićeve kurije, slaviti Došašće oko križnoga dreva, napravile su se jaslice, a Mladen je stesal i kipce od rastovine, pripremalo se za fašnik na Gorice…Park na Trokutu postal je pak zanimljiv. Planovi su na stolu, ima se od čega početi, započeli su spominki, došlo se do novoga imena: Poučni park Trokut. Sama Majka Božja Vukovinska poslala nam je stručnjake ze Šumarskog fakulteta, Damira i Irenu, i mogli smo se prijeti posla. 2018. i 2019. zapeli smo zajedničkim snagama i dobrovoljnim akcijama. Pokretači i motori zamašnjaki bili su Tihomir Panižić, teri je se organiziral i dobro se navlekel i naša predsednica Udruge Sandra, tera je pak puna ideja i elana. Mi drugi smo se uključivali do je kak štel, mogel i znal. Sadnice smo iskapali v Turopoljskom lugu (uz dozvolu Šumarije, najte se bojati), na kanalu na Polane, a čak smo potegnuli i do Savišča na Veleševcu (tam nismo nikoga pitali). Irena nam je pokazivala kaj treba skopati, a mi smo se žurno prijeli posla. Gazili smo po vode i blatu. Tak ni svoje žene nismo slušali kak nju. Vučila nas je i latinske nazive bilja koje smo vadili tak da smo svoje znanje i nadograđivali. Srce nam je bilo na mestu i ponosno smo se šepurili kad smo se napravili i se to posadili na naš Poučni park Trokut. Čak smo skopali i malo jezerce koje z početka nismo ni planirali. Tak smo ponovno v naše selo dopremili žabe, a bomeš i ribe, koje su vrlo brzo u našem jezercu našle svoj dom.  

Željko Mikulin

Kako je naše snove zamislila dr.sc. Irena Šapić, mag. ing. silv. doznali smo na prvom sastanku radne grupe „Trokut“ na kojem su sudjelovali i predstavnici svih mjesnih udruga. Nakon prezentacije svi smo vrlo brzo našli svoju ulogu u projektu (slika 8; i staro i mlado ). 

Poučno park projektiran je s idejom da se predstave najvažnije biljne vrste prirodnih staništa turopoljskoga kraja. Mnoga od tih staništa danas su velika rijetkost u Europi i Svijetu, budući  da su uvjetovana specifičnom dinamikom vodnoga režima i mikroreljefom terena. Šumska staništa turopoljskog kraja najvećim dijelom čine šume hrasta lužnjaka. Najniže dijelove terena koji su kraće vrijeme periodično poplavljeni tzv. nize zauzima zajednica hrasta lužnjaka sa velikom žutilovkom (Genisto elatae–Quercetum roboris), a najviše terene nizinskoga pojasa tzv. grede zauzima šuma hrasta lužnjaka s običnim grabom (Carpino betuli–Quercetum roboris). Mozaično se unutar šuma hrasta na manjim barama i depresijama pojavljuje šuma crne johe s trušljikom (Frangulo–Alnetum glutinosae) i zajednica poljskoga jasena sa kasnim drijemovcem (Leucojo–Fraxinetum angustifoliae). Na višim terenima brežuljkastoga pojasa prema Vukomeričkim goricama zastupljene su šume hrasta kitnjaka. Zapuštene poljoprivredne površine zauzimaju različiti sukcesivni stadiji, najvećim dijelom šikare barske ive. Veće vodotoke prate šume vrba i topola (zajednice Salicetum purpureae, Salicetum triandrae, Salicetum albae, Salici albae–Populetum nigrae).